Зашто треба да се вакцинишемо

Да. Постоји неколико врста вакцина против COVID 19, која се примњују широм свијета, па тако и код нас. Вјероватно је да ће у будућности регулаторним органима бити достављени захтјеви за одобравање и вакцина других произвођача.

Због безбједности и дјелотворности вакцине, она мора бити произведена и дистрибуисана у складу са строгим стандардима. Свјетске здравтсвене организације, укључујући и обезбјеђивање правичног приступа сигурним и ефикасним вакцинама против COVID 19 за неколико милијарди људи којима ће бити потребне.

Многе заразне болести које су у прошлости односиле велики број живота и изазивале озбиљне цјеложивотне деформације спасиле су велики број људи захваљујући управо вакцинацији. Иако је данас све мање таквих болести, осим великих богиња нити једна друга болест није у потпуности искоријењена. Због тога је вакцинација најбољи облик превенције и због тога се сматра једним од највећих достигнућа човјечанства.

Неке од вакцина пружају дуготрајну, а понекад и цјеложивотну заштиту од неких заразних болести, док нас неке друге штите одређени период. Велика корист од вакцине јесте градња колективног имунитета популације, а који представља заштиту групе од избијања епидемије уколико је велики проценат припадника групе вакцинисан, а уједно представља и заштиту за онај дио популације који није у могућности да се вакцинише. Пандемија вируса корона показала нам је важност такве врсте имунитета у заједници.

Ефекат вакцина против COVID 19 на пандемију зависиће од неколико фактора. То су, на примјер: ефикасност вакцине, брзина и континуитет одобравања, производње и испоруке, те број људи који ће се вакцинисати. Такође, није занемарив ни податак о броју особа које су преболиле COVID 19, као и податак о трајању имунитета који се прати кроз научне и верификоване стручне радове.

Од појаве вируса SARS-CoV-2, међународна научна заједница проводи интензивна истраживања за проналазак терапије која би била ефикасна у лијечењу COVID-19, као и за проналазак сигурне и ефикасне вакцине, као најбољег дугорочног рјешења за сузбијање пандемије. Огроман труд и међународна сарадња у области науке и фармацеутске индустрије су у рекордном року омогућили развој више различитих технологија за производњу вакцине против COVID-19.

Постоји најмање шест врста технологија за производњу вакцине против COVID-19, које се заснивају на ослабљеном вирусу, инактивираном вирусу или дијеловима вируса.

• Инактивне вакцине

Вакцине на бази инактивисаног узрочника болести, у овом случају вируса. Инактивни вирус детектују имуне ћелије у организму, што изазива снажан имуни одговор. Производња захтијева велике количине вируса. Примјер инактивне вакцине је вакцина против бјеснила.

• Живе атенуиране вакцине

Вакцине на бази живог узрочника, који је ослабљен тако да не може да узрокује болест, али изазива исти имунолошки одговор организма као природна инфекција. Овакве вакцине се не могу давати трудницама и имунокомпромитованим особама. Примјер је вакцина против морбила.

• Вирусне векторске вакцине

Користи се вирусни вектор, који је генетским инжињерингом или модификацијом измијењен тако да садржи антиген вируса против кога се вакцинише. Нуклеинска киселина оваквог вируса доводи до стварања копија вирусног протеина, што стимулише имуни одговор домаћина. Овакве вакцине се развијају брзо, али уколико је особа раније била изложена вирусном вектору који се користи, то може умањити ефекат вакцине. Примјер је вакцина против еболе.

• Вакцине засноване на нуклеинској киселини (RNA или DNA)

Вакцине на бази RNA или DNA узрочника болести, задужених за индуковање производње вирусног протеина који доводи до имуног одговора домаћина. Изазивају снажан ћелијски имунитет, али релативно низак одговор антитијела.

• Вакцине засноване на честицама сличним вирусу

На бази вирусног омотача који је сличан вирусу против којег се вакцинише, али без генетичког материјала вируса. Овај вирусни омотач стимулише стварање имуног одговора. Производња оваквих вакцина је брза, али је одговор антитијела релативно низак. Примјер је вакцина против хуманог папилома вируса.

• Протеинске подјединичне вакцине

Овакве вакцине користе фрагменте узрочника болести који су важни за изазивање имуног одговора. Мање су реактогене, али могу бити и мање имуногене (мање нежељених ефеката, али и имуни одговор може бити слабији). Примјер овакве вакцине је вакцина против хепатитиса Б.

Као и у другим земљама, и Републици Српској вакцинација против COVID 19 је - добровољна. Међутим, у времену пандемије која је довела до огромних посљедица на здравље и животе људи и која је утицала на све сфере функционисања друштва, очекује се да вакцинација буде прихваћена од стране становништва. Нарочито је битно да буде прихваћена од оних који су највише изложени (као што су здравствени радници), оних који су највише угрожени овом болешћу (старије особе, особе које имају хроничне болести) и оних који, по природи посла, могу да пренесу инфекцију на најосјетљивије особе (запослени у старачким домовима, здравствени радници итд). У супротном, огроман труд и улагања у научној заједници који су остварени у претходној години, како би вакцина била доступна, неће бити искориштени.

Да. Република Српска улаже значајне напоре и средства да се вакцине обезбједе за цјелокупно становништво Републике Српске и она је за грађане бити бесплатна.

Још је сувише рано рећи да ли вакцине против COVID 19 обезбјеђују дуготрајну заштиту. Одговор на ово питање захтијева даље истраживање. Међутим, подаци охрабрују, пошто указују на то да већина особа које се опораве од COVID 19 имају имунолошку реакцију која обезбјеђује заштиту од поновне инфекције барем неко вријеме - иако се још испитује колика је та заштита и колико траје. За већину вакцина против COVID 19 које су доступне или у фази тестирања предвиђен је режим са двије дозе.

Вакцинација се препоручује и онима који су прележали корона вирус. То је препорука и Свјетске здравствене организације, јер се не зна колико антитијела трају након преболијевања болести, те колики је ниво антитијела потребан да би особа била заштићена. Забиљежено је да су људи поново оболијевали већ након инфекције, али се чешће дешава када прођу три мјесеца. Постоји индикација да је имунитет након преболијевања дужи, али има људи код којих није тако. Препорука Свјетске здравствене организације и других међународних организација је да се већина популације вакцинише.

Чим прође акутна фаза болести COVID 19, особа се може вакцинисати. Према тренутно доступним сазнањима, нема потребе да се прави велики размак између преболијевања и вакцинације, која ће свакако допринијети имунитету и продужити га. Дакле, да, ако сте прележали корону - потребно је да се вакцинишетре.

До сада је истражен ефекат вакцине на смањење могућности оболијевања, али није истражен ефекат на преношење вируса. Због тога не можемо бити сигурни да особе које су вакцинисане и тиме заштићене од оболијевања, уколико дођу у контакт са зараженом особом, не могу да преносе вирус на својој слузници на друге особе. Епидемиолошке мјере превенције попут ношења маски и одржавања физичке дистанце ће бити неопходне још неко вријеме, све док се вакцинацијом толико не повећа број имуних особа да дође до значајног смањења преноса вируса у популацији.

Такви случајеви се могу десити уколико је особа била у контакту са вирусом прије него што се вакцинисала, тако да је у тренутку вакцинације била у инкубацији, затим код особа које су биле у контакту са вирусом у току 10-так дана у којима се тек развијају антитијела или је особа примила прву од укупно двије потребне дозе вакцине и у организму се још није развио довољан титар заштитних антитијела.

Након вакцинације потребно је да прође одређено вријеме (у просјеку, око 15 дана) да се почну развијати антитијела. Стога, и након вакцинације треба примјењивати мјере личне заштите, што важи и прије вакцинације. Слично је са вакцинацијом против сезонског грипа и других болести против којих се вакцинишемо. Због тога љекари савјетују да се чувамо током првих 15 дана након вакцинације, док се још не формирају антитијела.

Препоручено је са изабраним доктором породичне медицине разговарати о евентуалним хроничним болестима или здравственом стању, након чега ће доктор процијенити да ли је потребно одгодити имунизацију.

Вакцинација не утиче на узимање редовне терапије, те се и на дан вакцинације смију и требају узимати прописани лијекови.

С обзиром на то да су тренутно ограничене информације о томе у којој мјери вакцина утиче на само ширење вируса корона, те колико дуго траје имунитет стечен вакцинацијом, препорука је да и особе које су примиле вакцину примјењују све личне мјере заштите укључујући ношење маске, одржавање физичке дистанце од најмање 2 метра од других особа, избјегавање већих дружења и окупљања, често прање руку и одржавање хигијене, те придржавање осталих препорука Института за јавно здравство Републике Српске.

У случају нежељеног догађаја након вакцинације, као на примјер алергијске реакције на вакцину, медицински тимови који проводе вакцинацију обучени су за пружање помоћи. То је обавезна процедура у случају било које вакцинације, не само вакцинације против COVID-19. Уколико се деси, нежељени догађај, посебно озбиљан нежељени догађај, он се мора пријавити, истражити и испитати да ли је повезан са вакцинацијом.